Za koga ćeš da glasaš?

To pitanje dodje kao neki zaverenički pozdrav, ovih dana. Svi kao da očekujemo da nam neko drugi da rešenje, neku ideju kako od najgorih izabrati onog koji je najmanje najgori, odgovor posle kog će uslediti “eureka” i konstatacija “pa mogao bih i ja za njih”.
Nisam bila od pomoći nikome ko me je to pitao, jer dan izbora je stigao, a ja još nisam odlučila koje crno je najmanje crno. Programski se razlikuju samo u nijansama (ako uopšte postoji ikakav program, a ne samo ono što će im pomoći da se dokopaju ili ostanu na vlasti), ali po nekom članu Marfijevog zakona oni čiji su mi programi najbliži, kao ljudi mi se nikako ne dopadaju i obrnuto...
Ovaj post je mogao da nosi naslov i “Kako sam sistematski uništen od idiota” jer mi se upravo to dogodilo. Bila sam tinejdžerka ranih devedesetih i mada nisam imala pravo glasa tačno sam znala koja opcija je moja. I verovala sam da je sve što nam treba to da najzad dodju “naši” i onda ćemo biti uredjeno društvo i sve će biti kako treba. Naši su došli 2000. i pokazali nam da naših nema, da su svi “njihovi”. Uništili su nam svaku nadu da bi stvari mogle da se promene i naveli da uporno glasamo za najmanje zlo, jer dobra očigledno na našim listama nema.
A ako dovoljno dugo poživiš u Srbiji onda stvarno vidiš da je sve moguće. Koštunica je veći radikal od Vučića, Vuk je veći liberal od Čede, Dačić na molitvenom doručku razgovara sa onima koji su pre par godina bili “ zlocinacko- agresorsko- pod okriljem noci soldateska”, Dinkić je jedini koji je od 2000. bio mirodjija u svakoj vladi, a ipak na svake izbore izlazi kao opozicionar koji se bori protiv svega onog što je do pre par meseci zagovarao i najviše kritikuje baš one zakone u čijoj je izradi učestvovao...
Samo još da Miki Maus krikne “pozivaju se sve karte, pozivaju se sve karte” pa da najzad stvari dobiju smisao, da shvatimo da smo toliko duboko zašli u zemlju s one strane ogledala, da više ne umemo da se vratimo.

Kolevka od pelena umesto torte od pelena

Nedavno smo išli da vidimo bebu naših prijatelja. Mama nam je rekla da su sve što bi im moglo zatrebati kupili unapred, tako da sada kupuju samo pelene i drugi "potrošan materijal". Spremili smo koverticu s parama, a pošto je nekako bilo bez veze pojaviti se samo s tim, rešila sam da napravim i tortu od pelena, onako pravu pravcatu na tri sprata. Medjutim višak obaveza i manjak vremena učinili su da mi za celu tu akciju ostane nešto manje od pola sata. Pošto iz iskustva znam da to nije dovoljno za pravljenje torte, onakve kakvu želim, odlučila sam se za improvizaciju.
Na žalost, nisam slikala čitav proces pošto sam žurila (pravo je čudo da sam uopšte i pomislila na foto aparat), ali pokušaću što bolje da objasnim. Mislim da je bilo 19-20 pelena u pakovanju. Dve grupe od po 7 pelena sam obuhvatila gumicom, a onda obavila jednom platnenom tetra pelenom, vezala sam satensku vrpcu da bi sve ostalo na mestu. Pelene koje su mi preostale sam urolala u male rolnice i naslagala popreko na već složene pelene, a onda ih prekrila još jednom platnenom pelenom koju sam zavukla ispod satenske trake, da bi sve ostalo na mestu. Preostalo je samo ukrašavanje, ja sam se odlučila za ovaj plavi papir (pošto sam ga već imala u kući), a na dodir je vrlo fin i deluje poput platna i nekoliko
satenskih mašnica. Radoznali štrumf koji izviruje je upotpunio sliku.

Privilegovana- Kertis Sitenfeld (Prep- Curtis Sittenfeld)

Poput Borhesa i ja zamišljam raj kao jednu ogromnu biblioteku. Tu je smešteno sve što je ikada napisano, a ti imaš čitavu večnost da sve to pročitaš :)
Pošto ovde imamo ograničeno vreme za čitanje, prinudjeni smo da filtriramo ono što ćemo čitati. Preporuke prijatelja, intrigantan naslov, kritike, kratak opis na korici knjige sve to može da utiče na naš izbor.
Davno je rečeno da o knjizi ne treba suditi na osnovu korica, ali svi to ponekad radimo... Ok možda ne baš svi, ali priznajem da ja to radim :)
Knjigu “Privilegovana” nikada ne bih izabrala, baš zbog dizajna korica, ali stalno pokazivanje na sat mog dragog, učinilo je da biram malo neskoncentrisanije nego inače i sada mi je drago zbog toga.
Mislila sam da je reč o još jednoj tandara-broć knjizi, chick lit u svom najgorem izdanju, ali sam u njoj pronašla mnogo više. Radnja je smeštena u internatu, kakav kod nas ne postoji, ali očigledno postoje neke stvari koje su zajedničke svim ljudima.
Iako sam tinejedžerka bila davno, odlično se sećam tog doba. Ne kao vremena neobuzdanosti i odličnog provoda, već kao jednog teskobnog perioda, kad silnu energiju trošiš na gluposti. Kada je sve “blam” i kada je sve što ti se dešava katastrofa epskih proporcija. Kad se porediš s drugima i čini ti se da su svi lepši, bogatiji i srećniji od tebe. Kada je važnije kako te drugi vide, nego ko si zaista. Ko ima drugačija sećanja, očigledno ne čuva stare dnevnike i “pamti samo sretne dane” ;)

A onda odrasteš, godine prodju i shvatiš kakva si mala budala bio. Da se polovina stvari zbog kojih si noćima brinuo, nikada nije ni desila, a da je ono što se jeste desilo bilo važno samo tebi i da si mogao da budeš mnogo srećniji da si zaista radio ono što želiš, a ne ono što je cool i što si mislio da treba.
Junakinja romana je ipak ekstremnija od prosečnog tinejdžera, i vrlo je teško saosećati sa njom, jer je sama koren svih svojih problema, ali mi je knjiga ipak držala pažnju i navela me da razmišljam o njoj i kad sam završila sa čitanjem.
Ne znam da li bih je isto doživela da sam tinejdžerka i da li bih uspela da izvučem neku pouku, da li bi mi pomogla da lakše prodjem kroz neke krize ili je to nešto do čega možemo da dodjemo samo sopstvenim iskustvom.

Blog i ja

Već danima mi neki neizdrž udara ravno u glavu. Nisam svoja. Dovoljno bi bilo malo pažljivije mi se zagledati u oči pa videti taj tornado koji besni iza fasade mog lica. Podigne rečenicu iz nekog davnog razgovora, provitla je malo u krug i baci na hrpu drugih jer ne zna šta da radi s njom… A onda uzme sledeću misao poletno i optimistično i za samo par sekundi završi s njom, ne dozvoljavajući joj da se iole uobliči… Zov blogodivljine :)

Nema mi druge, moram da odgovorim... Da se vratim u čarobni svet blogovanja i ovaj put ostanem.

Fotografija preuzeta sa pixabay.com